Предмет овог рада је истраживање на који се начин у српској и пољској фразеологији описују жене, како се оцењују и какве им се особине приписују. Методолошку основу представља концепција језичке слике света. У анализи језичког материјала, ексцерпираног пре свега из српских и пољских фразеолошких и општелингвистичких речника, проверава се да ли се начини представљања жене у та два језика поклапају или – и како – разликују. Питање језичке слике света је неминовно повезано са проблемом стереотипа, стога циљ излагања је и одговор на питање какви стереотипи о женама функцијонирају у пољском и српском језику, у складу с концепцијом Јежија Бартмињског да стереотипи живе у језику.